Насеља Мајевице и Подмајевице од османског доба

Село по село – вијек по вијек.

Ова књига представља јединствену хронику сваког насеља у мајевичком и подмајевичком крају, кроз пет вијекова историје. За свако насеље обрађује се:
– историјска позадина и географски положај,
– поријекло и значење имена,
– преводи османских пописа са именима домаћина,
– статистичке анализе и демографски подаци,
– занимљивости, порези и биљлешке из архиве.

Дјело које не само да враћа изгубљена имена и приче, већ оживљава историјску мапу нашег краја , село по село.

Књига је могуће у претплати наручити по овој цијени до at a future date.

Description

 

Насловна страна Насеља Мајевице3 Kopie

„Насеља у мајевичком и подмајевичком крају од османског доба“ – једна књига, пет векова историје.

У рукама ћете да резултат вишегодишњег истраживања које први пут на овим просторима доноси цјеловите преводе османских пописа (дефтера) из 1519, 1533, 1548, 1604 и 1851. године за подручје Мајевице и Подмајевице,  односно данашњих општина Лопаре, као и дијелова Челића, Брчког, Угљевика и Бијељине.

Ова књига је истовремено и времеплов и архивска ризница. У њој се прате трагови исламизације, пореске обавезе хришћанског и муслиманског становништва, економска структура друштва, али и драматична судбина села – нека су у том периоду настајала, друга су у потпуности нестала.

Аутор, Милутин Тешановић, не само да преводи и анализира податке, већ их упоређује, статистички обрађује и оживљава дух епохе — од броја домаћинстава, презимена и демографских кретања, до детаља о локалним порезима на пшеницу, воће, свиње и – свадбе. Посебну вриједност представља чињеница да су дефтери из 1548. и 1604. године овде први пут у потпуности преведени и обрађени у српској историографији.

Ово није само књига за историчаре. Ово је мозаик идентитета, породичног корена и локалне истине. За потомке, за знатижељнике, за оне који трагају за својим местом у времену.
Обрађена су следећа насеља:
Брезје (од 1533), Бријест (од 1851), Брусница ( од 1533), Јабланица (од 1533), Козјак (од 1533), Лабуцка (од 1533), Липовице (од 1533), Лопаре (од 1533), Мачковац (од 1851), Мртвица (од 1533), Пипери (од 1533), Пирковци (од 1533), Прибој (од 1533), Пукиш (од 1851),Смиљевац (од 1851), Милино село (од 1851), Тобут (од 1533), Бузекара (од 1533), Брезик (од 1519), Корај (од 1533), Пељаве (од 1604), Вукосавци (од 1533), Лукавица (од 1533), Висори (од 1533), Коренита (од 1519), Челић (од 1533), Ратковићи (од 1533), Дријенча (од 1533), Хумци (од 1533), Брњик (од 1533), Забрђе (од 1548) и још неколико насеља која тек треба да се покушају убицирати.

Reviews

There are no reviews yet.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Бузекара

Први писани траг о Бузекари под садашњим именом, оставио је Густав Боденштајн у књизи «Повијест насеља у Посавини год 1718-1739». Боденштајн каже: «Налази се на уздигнутом земљишту и ненастањено је, простире се по шумарцима поред тока ријеке Саве…» О томе је веома опширно писано у првом дијелу моје монографије Кореташа, Послије Пожеровачког мира, 1718 године , дио насеља уз ријеку Саву са босанске стране пао је под контролу Аустроугарске, укључујући и градове Брчко и Бијељину. Бузекара је том подјелом била практично преполовљена јер је један дио припао Аустроугарској а други дио села остао под контролом Османског царства. Граница је био неки храст на средини села а помиње се и шума Смиљанића гај. Тај тадашњи назив вјероватно значи да су то биле садашње Пајића шуме, које су прије тога припадале Јовици Смиљанићу, на чијој окућници су настали данашњи Живковићи у Кореташима , када је Јовица Смиљанић побјегао од Османске власти у Србију а своје имање оставио, Максиму Живковићу, који је био слуга код њега.
Земљиште у Бузекари су до краја I свјетског рата у доброј мјери посједавали Ахмед-бег Биоградлија и његов син Паша-бег. У Бузекари су имали 1625 дулума беглука и 42 кметска селишта.
«Процес пропадања бегова као социјалне и политичке елите започео је крајем аустроугарске владавине, али је тек након 1918. тај процес доживио врхунац. Већ 1918. и 1919. низ беговских чардака је попаљен, што је само био наговјештај предстојеће судбине која ће задесити овај слој. Тада су у котару Брчко осим наведених запаљени и конаци Фехим-бега Биоградлије у Бузекари, Фадил-бега Фадилпашића у Брезику, Фуад-бега Х. Алипашића у Пиперцима. “Празни,без чувара, (ови чардаци, оп. Х.К.) постају из дана у дан све више пленом околних сељака, који односе од њих по мало цреп, поднице, брвна и штогод стигну.”