Прича о воловима

Данас ћу вам испричати једну причу коју сам можда чуо а можда је само плод моје маште а имена су или плод фикције или опет можда и нису…

Душан чучну на увратинама и храпавом жуљевитом руком обриса сузу која му се скотрља низ лице. Гледао је Плавоту и плакао. Рогоња, његов друг у јарму, клекао на предње ноге, окренуо главу да га не гледа. Душан им је дао та имена још док су били јунад јер је у то вријеме и марва имала имена. Како и не би кад се без волова није могло.
Душан скиде онај јарам те упреже Рогоњу самог у празна кола. Рогоња фркће, лупа ногом о тло. Душан грли вола, тапше га по сапима:“Нека, добри мој, нека… вратићемо се по њега.“

И гледајући мртвог Плавоту Душану мисли одлуташе 12 година уназад када је у јутарњој измаглици половином децембра , његова крава Жујава отелила крупно мушко теле са биљегом на челу. Душан је након што је склонио ложину и напојио Жујаву ушао у кућу и рекао својој жени Стани: „Ово ћемо теле оставити. Мушко је и крупно. Купићемо још једно од оних пара што смо за куповину њиве оставили, па да и ми своје волове имамо“. Стана га је погледала и покушала нешто да каже али он само подиже руку и рече: „Нека Стано. Ријешено је“ . „Како ти `оћеш“, промрља Стана и настави да мијеси хљеб у дрвеном текнету.

Негдје око Младенаца Душан је у Брчком на сточној пијаци купио још једно мушко теле, нешто ситније од његовога али такође крупно и широких сапи. "Зваћеш се Рогоња и бићеш љевак а мој Плавота ће бити дешњак" објашњавао је Душан тек купљеном телету које је везао у штали. Онда се наслонио на врата од штале , забацио качкет и сав поносан погледао около и прошапута: "Ето, домаћине сада имаш волове. Ниси више гољо". Још једном погледа телад и видно срећан изађе из штале.

Пролазило је вријеме и Плавота и Рогоња су постајали све већи и све јачи па дошло вријеме и да им јарам стави. Прво им је неколико дана стављао само тељиге око врата да се мало навикну на то а онда их је мало по мало упрезао и са бичем који је кажњавао сваку непослушност веома брзо их је навикао да заједно вуку у јарму.
И тако се годинама са њима као са најбољим друговима и дружио и радио и љутио и веселио. Купио је и ону земљу за коју је одкрњио паре да купи Рогоњу и све то сам са Плавотом и Рогоњом и орао и дрљао и сијао. Све до јутрос када је требало да узоре њиву у Ужетинама али се после друге бразде Плавота само срушио и душу испустио….

Клацкају се дрвена кола, шкрипућу, уздишу од тјескобе и човјек и во. Душан размишља како да ријеши муку која га задесила. Сјетио се ђеда Драге. Није више земљу обрађивао, оматорио, па је само повремено и само ријеткима давао волове под најам. Треба да однесе оно буре ракије старим муштеријама у Тузлу. Обећао је људима још јесенас. Мораће да га пита, нема му друге…

Драгиној кући је дошао трећи дан пошто је Плавота испустио душу. Уз пут је прошао поред бунара где се умио и попио воде прије преласка потока до куће у којој је самовао Драго. Све је изгубио у оном рату. Причали су људи да је често клео Бога што није узео и њега, што га је оставио са једним оком и 7 прстију на обје руке да ружи овај свет, а узео себи оба му сина, двије златне јабуке, како их је звао. Жену није помињао, умрла је на порођају, сестра му помагала да их одгаји. Душану је био стриц.

Стигавши пред кућу, Душан снажно покуца на довратак.
„Добар дан! Има ли кога?“ поздрави Душан и одмаче се пар корака од врата. Из куће се зачу неразговјетно мрмљање и неколико тешких корака. Драго се једва провуче кроз врата и исправи испред Душана са своја два метра висине и преко сто кила тежине. Дјеловао је застрашујуће, рашчупане сиједе косе и са огромним ожиљком преко лијевог ока. Проговори гласом као из каце: „Јес’ то ти, Душане?“
„Ја сам.“
„Шта оћеш?“
„Паа…морам да вас питам… “

„За волове?“ прекиде га Драго. „Да“ једва изговори Душан некако снисисходљиво и скоро уплашено јер му се није свиђао тон Драгиног гласа.

„Пушиш ли?“
„Понио сам дувана, ја ријетко палим, ал’ ко велим…“. „Нијесам те то пито“ одбруси му Драго а Душан је сад већ збуњен поче скоро да замуцкује јер није видио везу између дувана и волова.
„Пробао сам, али не, не пушим.“
„Онда не може“. рече Драго и окрете се да се врати у кућу.
„Амиџа Драго, велика је мука, Плавота ми мањк’о…“

Драго се окрену: „Кад?“ „Прије три дана, на увратинама. Другу бразду изоро, тек“ . Драго, онако полуокренут одмјери Душана и хукну попут уморног вола: „Ај ‘вамо.“

Уз слабу свјетлост са малог прозора Драго насу по ракију: „Ђе ти је тај дуван?“
На ове ријечи Душан се маши за појас те извади кутију са дуваном: „Ево, херцеговачки, од Цвијетина Гајића…него, што си ме питао да ли пушим?“

Драго узе дуван, отвори кутију, принесе је лицу и дубоко удахну кроз нос: „Јес’ Цвијетинов је …пит’о сам те због волова. Онај ко пуши умије да застане, да савије и испуши дуван, па туде одмори и волове. Онај ко не пуши само ћера марву док не цркне. Ти ниси такав, даћу ти волове…“

„Хвала, амиџа Драго, ал ја рекох да не пушим…“ „Јест, не дуваниш, али је Плавота дуго поживео код тебе. Био је млађи када си вукао оне трупце из Засјеке, брзо се замарао, а ти си знао да стукнеш другог да се он одмори. Гледао сам те са Илијом, тад сам му рекао да Плавота неће видјети следеће маслачке. Ето, прође од тад 5 година…“

Сједели су уз шпорет још око сат времена. Драго је савјетовао Душана како да најбоље прође у путу, у којим успутним барама има воде да могу да се напију, колико чега да понесе, гдје може заноћити јер до Тузле се са воловима не може у једном дану вратити… Душан га је слушао са поштовањем иако је требао само да однесе да прода буре ракије и купи шта му треба за у кућу.

„Како ти Стана?“ „Добро је, амиџа Драго, Богу хвала. Чекамо и треће на јесен.“

„Е? Шта каже Стоја Петровица на то?“ „Каже биће мушко. Она ће и да је породи…“

„Даће Бог да буде све како треба, Стоји ни једно није мањкало…“

„Даће Бог, ајд у здрављу…“

Испили су још по једну, па отишли до штале. Зекоња и Гароња су били снажне животиње којима је Драго тепао као дјеци. Тврдио је да га одлично разумију, а и он њих. После туре тапшања и тепања волови су мирно пошли са Душаном.

Ујутро чим је намирио стоку, Душан је уз помоћ комшија натоварио буре са ракијом и око девет сати је кренуо пут Тузле. Знао је да је то најбоље вријеме да за дана стигне у Тузлу и да при повратку нађе неко преноћиште прије Мајевице и прије мрака. Касно поподне стигао је у Тузлу и по договору испоручио ракију. Испробали су ту ракију одмах и купци задовољни квалитетом домаће шљивовице исплатише Душана и договорише исту количину и за следећу годину. Када је кренуо из Тузле сунце је већ било на заласку и он одлучи да заустави волове на једној ливади поред пута и да ту заноћи.

Положио је пред њих снопове класуре које је понио са собом, напојио их на оближњој бари и везао их за два дрвета а он сјео на кола да мало презалогаји понијете уштипке и сланину. Одједном на његово изненађење волови почеше да ричу. Гласно и дуго. Душан се мало уплаши, нису ни гладни ни жедни, а Драго га на ово није упозорио. Трајало је то тек који минут а Душану се чинило као вјечност. Волови онда престадоше исто тако нагло као што су и почели и Драго одахну мада и даље није разумио шта се десило са воловима.

Када се заноћило и Душан леже на кола, умота се у ћилим који је понио и брзо утону у сан. Први зраци сунца и пјевање птица су га пробудили и он устаде, протегну се два три пута, помази волове по врату, лагано им стави јарам и упрегну их у кола. Кренуо је лагано кривудавим путем низ Мајевицу а поподне стигао у Челић да узме још неке намирнице. Враћа се, звиждуће сједећи са стране на колима са ногама напољу. Добро је прошао. Волови знају пут, иду својим темпом.
У село је ушао касно поподне, из далека је познао Милана, сеоског одборника, који стајаше на путу. Волови су сами стали.

„Помоз Бог, Милане“ „Добар дан, Душане. Ајд сврати, морам ти кажем нешта…“

„Други пут, Милане, Стана ме чека, а морам и волове да вратим Драги.“ „Не мораш. Да си жив и здрав, Драго је умро.“

Душану се грчи лице, силази са кола. Док крећу у Миланову авлију, Душан га пита:“Како умро…кад?“

„Јуче пред само вече. Живко пролазио крај његове куће, наш’о га, лежи на сијену код штале. Још био жив.Тражио му да ме зовне и да понесем артију и олоку. Живко дотрч’о ко без душе. Кад смо дошли до њега једва је говорио…“

Сједоше под тријем, волови стоје, гледају их. Душан пита: „Ех…мученик. Па, шта је рекао?“

„Ево, прочитаћу ти…“.
Милан вади свеску из плетене торбе и још два савијена папира, чита:“Волове Зекоњу и Гароњу и воћњак изнад куће остављам Душану. Ливаду у Доњем пољу његовом брату Стојану. Остатак имања, кућу и шталу дајем оном поштеном и сиротом Стевану у Будечу.“

Душан слуша, сузе саме иду. Драгу су сви знали као поштеног, али тешког човјека. Велику добру душу је вјешто крио.
„Ево… “ рече Милан пружајући Душану она два папира „преписао сам у два примјерка, Живко и ја смо потписали као свједоци.“

Миланова жена донијела по ракију. Просуше по мало на земљу и прекрстише се „Бог да му душу прости.“ рече Душан па приђе воловима и загрли их: „Ајмо кући, сиротани моји…“

У октобру Душан је добио сина и дао му име Драго. Душанови унуци се зову Драган и Петар, као синови амиџе Драге који погибоше у рату.

Ово је испричао кум Мико, поодавно, за славском софром о Ђурђевдану. За имена неких актера није био сигуран, али за волове јесте. Душан се за живота клео да су Зекоња и Гароња стали и рикали кад је Драго издахнуо. Ја му вјерујем.