Данас је38 година од како је отишао мој Јоца
(1.1.1987-1.1.2025)
Нова година, односно почетак нове године је увијек код мене повезан и са болом и са тугом. На почетку нове године, 1. јануара 1987 године мој тата је отишао у Царство Небеско. Имао је 51 годину када је завршио своје овоземаљско путовање. И због тога је дочек нове године за мене увијек тежак јер док се већина радује томе дану ја имам слике мога Јоце пред очима и слике његовог последњег дана. Али мора се даље…
Понекада вас ријека живота понесе са собом без обзира да ли ви то желите или не, та ријека вас носи не тамо гдје ви хоћете, него својим током. Ту немате избора. Не може назад, ни лијево, ни десно… само тамо гдје та ријека хоће. И онда гледате само да се одржите на површини, да не потонете… не пазите више да ли вам се одијело поцијепало, да ли су вам дланови i кољена крвави… само покушавате да останете на површини. Једнога тренутка та ријека живота се смилује на вас и једноставно вас избаци на обалу. И опет нисте ви бирали ни вријеме ни мјесто гдје ће вас та ријека избацити али морате даље и почињете да поново ходате и да живите од тога мјеста и од тога тренутка… и надате се да вас та ријека неће опет понијети.
Мога Јоцу, мога ћалета, многе су ријеке носиле, бацале, рањавале… избацивале га и поново узимале и носиле. И борио се он. Борио онолико колико је могао и знао а веома често није имао избора или није умио да направи избор. Али се борио како је знао. И сви ви који га знате и памтите, знате ту његову доброћудну страну, ту његову смиреност, вољу и жељу да помогне свима и ја стварно не знам да ли се он икада посвађао озбиљно са неким. Наљутити се могао само у шаху који је много волио и много добро играо. Е ту није било пардона и могли су га побиједити само ако га испровоцирају, краду му фигуре али и у шаху као и читавом свом животу, мој Јоца, се борио и када му фигуре краду и када му мангупи у већ добијеној партији као случајно сруше фигуре. Али он се борио и побјеђивао врло често. Своју последњу партију на Нову годину 1987 није успио да добије. Изгубио је ту вече партију живота јер су против њега удружено и покварено играли самоћа, туга, алкохол и ноћна тмина и… матирали га . Ту вече, мој Јоца је у својој последњој борби изгубио склупчан испод леда.
Данас се навршава 38. годинa од како се мој Јоца, преселио у Царство Небеско. На дан када започиње нова година он је завршио свој овоземаљски пут са само 51 годином. Отишао је тамо гдје се и мама преселила три године раније такође са 51 годином.
Када бих могао најрадије бих избрисао све што се десило од 1981-1988. Баш све. Један јако ружан и тужан период у моме животу. Ето, прошло 38 године а ја још увијек јасно видим наш последњи сусрет и памтим сваки детаљ тога 31.12.1986 када сам га последњи пут видио. Памтим и жилет који смо ја и покојни кум Радо позајмили од њега да се обријемо, када смо кренули да славимо нову годину код покојног Тукше кући јер је Тукша тада имао гипс на нози и нисмо хтјели да буде сам кући за нову годину.
Памтим и тачно гдје је стајао и палио неко грање које је искрчио када смо ја и кум Радо прошли поред њега, свјеже обријани његовим жилетом ( који је морао бити оштар као и свака алатка коју је користио). Памтим јеге које је носио у задњем џепу, његову карирану кошуљу и качкет. Ти детаљи су ми се урезали у сјећање као тетоважа и то ми често натјера сузе на очи али ми је драго да ми је његов лик остао у јасном сјећању.
И морам признати да како године пролазе све га више разумијем и све дуже остајем на његовом гробу да се испричам са њим, све више ми недостаје, све више размишљам о њему.На жалост од њега је остало веома мало слика а ова слика коју сам пронашао случајно прије неколико година ми значи невјероватно много, тим прије јер имам само пет његових слика и само једну на којој смо заједно.
Врло често отворим ову слику и гледам је дуго, анализирам сваки дио његовог лица, гледам његове очи и ни сам не знам зашто али увијек изнова безуспјешно покушавам да из тога закључим шта је тада мислио, како се осјећао, шта га је мучило… На крају одустанем и само пређем руком преко слике да се поздравим са њим до следећег пута. Или до следећег сусрета.
Почивај у миру, Јоца мој.