Босну ја не спорим али…

Краљ Стефан Твртко

Стефан Твртко I Котроманић (1338 — 1391) био је најприје бан, а затим и краљ средњовјековне Босне.
Српско царство се после Маричке битке и смрти краља Вукашина, а исте године и цара Уроша (1371) дефинитивно распало на области обласних господара. Међутим, идеја о Српском царству је још увек била жива, па је било питање ко се може појавити као обновитељ немањићких традиција.

Већина обласних господара били су скоројевићи, без високих дворских титула, а и они који су их носили, попут Дејановића и краља Марка, били су турски вазали. Босански бан Твртко имао је много више услова од њих да се наметне као обновитељ државе, јер је поријекло по мајчиној линији водио од Немањића, светородне лозе, пошто му је прадједа краљ Драгутин, а с друге стране је изданак босанске владарске лозе Котроманића, за коју се везује владавина Босном од њеног оснивања.

Разлог више били су пространи дијелови некадашње немањићке државе којима је владао. Умјесто да српске земље просто присаједини својој држави, он се одлучио на то да истовремено буде и српски краљ и да влада својим земљама. У то вријеме је на његовом двору створена формулација о «сугубом», «двоструком вијенцу», коју је лансирао његов логотет Владоје који је дошао из Србије. «Сугуби венац» би био симбол двије земље којима Твртко влада – Босне, којом његова породица влада од давнина, и Србије, којом су владали његови прародитељи који су се преселили у «царство небеско».

Видјевши да је српска земља остала «без пастира», Твртко је осјетио потребу да дође у српску земљу и буде крунисан за краља. Крунисање је обављено на Митровдан (26.10.) 1377. у манастиру Милешеви. Твртко је узео само краљевску, а не царску титулу јер она у то вријеме није била омиљена међу Србима због црквеног раскола са Цариградском патријаршијом, а и због тога што није могао да има већу титулу од свог сениора, угарског краља. Његова званична титула била је «краљ Србљем, Босни и Поморју и Западним странама», а свом имену је додао и српско краљевско име Стефан, које су касније носили сви босански краљеви.

Као српски краљ, Твртко је настојао да у Босну пресади дворска звања и службе, као и церемонијал српског двора. Уместо «надворног дијака» појављује се логотет као шеф краљевске канцеларије. Први логотет био је поменути Владоје. Византијска титула протовестијара је преко Србије дошла у Босну и заменила казнаца на челу руководиоца финансија. Први протовестијар био је поп Ратко из Дубровника, а касније су на ово место дошли представници породице Бућа из Котора, која је ову функцију обављала и на српском двору. Са српског двора је преузето и звање ставилца.

ГРБ СРПСКЕ ВЛАДАРСКЕ ПОРОДИЦЕ КОТРОМАНИЋ

Династија Котроманић је уз Немањиће једна од двије највеће и најпознатије српске средњовјековне владарске обитељи. Сходно томе, грб Котроманића у српској средњовјековној хералдици по важности одмах је уз грб Немањића. Котроманићи су за свој грб узели штит са љиљанима, који нису увијек имали исти распоред на штиту, али су свакако главно обиљежје Котроманића.
Симболика љиљана има јаке везе са хришћанством, а љиљан или крин симболизује Богородицу. На простору цијеле средњовјековне хришћанске Европе љиљан је био чест мотив на владарским и великашким грбовима. Што се тиче територија српских средњовјековних држава, љиљан је био приказиван и на црквама, фрескама, новцу и гробовима, а све то указује на вјерску симболику љиљана или крина.

Преко Рашке, Зете и Хума владари и властела средњовјековне Босне преузели су симбол љиљана али и двогрбог орла, што јасно указује на везе са Немањићима. Прије него што ће се Котроманићи уздићи до трона српског краљевства, њихов грб није садржио љиљане а то се види и са печата Твртка Котроманића док је још био бан

 

Тек када се Твртко у манастиру Милешева 1377. године крунише за српског краља, на његовом печету видимо грб Котроманића с љиљанима и грб Немањића двоглавог орлла

Твртко је овим вјероватно желио да истакне да је он легитимно насљедник Немањића и њихове државе, додајући ту и свој грб и традицију босанске државе. Твртко је, дакле тиме истакао јединство двије српске државе, Рашке и Босне, без обзира што је у договору са Лазаром и осталим српским великашима препустио већину територије источно од Дрине њима, као обласним господарима.

 

Повеља краља Стефана Твртка Дубробнику (1382) је још један доказ његовога српског поријекла јер се на крају потписује:
„…Од Господа Бога удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства. И боравећи у њима обрете се краљевство ми у Приморју…“
+ СТЕФАН ТВРТКО, МИЛОШЋУ БОЖЈОМ КРАЉ СРБЉЕМ И БОСНИ И ПРИМОРЈУ
– Хисторијски архив Дубровника, Исправе и акти 14. стољећа, бр. 122.

Босну ја не спорим.Нити босанску цркву. Нити спорим вјерско опредјељење било кога ма од кога и од чега он потекао. Нико паметан то не може да уради.

Спорим покушаје да се изврћу чињенице гдје се рецимо од релевантних чинилаца у БиХ објављује повеља краља Стефана Твртка али се избацује последњи ред са његовим потписом да би се то „убосанчило“ јер им се то не уклапа у концепт и спорим причу о богумилима који су класичан спин Ватикана који је Рачки послије претворио у званичну науку.

Не мислим да је паметно и корисно у расправама као аргумент потезати „ко ти је прађед био“ или „потражи икону на тавану“ па из тога извлачити закључак ко је потомак тога ђеда. Оно си што ти желиш или мислиш да си и у то добронамјеран човјек не дира.

Ми имамо у непосредној близини један примјер са именом села Ратковићи које је насељено од давнина искључиво становништвом исламске вјероисповијести и само недобронамјеран човјек би сада убјеђивао некога из Ратковића како он није муслиман јер му село носи српско име. То је апсолутна глупост пошто он јесте муслиман јер се тако декларише и тако осјећа. И то би требао бити крај приче.

Преправљати и уподобљавати историју није паметна работа ни са једне стране јер на крају крајева не могу да постоје двије истине. Могу да постоје два или више тумачења нечега али истина је само једна. На жалост ми смо и превише забављени сами собом и покушајима прављења идеалних слика о себи да често заборавимо да и комшије имају исту ту љепоту која се намјерно или ненамјерно превиђа.